Merima Isaković: Film doživljavam kao platno originalnih slikara ispisano živim bojama, ljudima i muzikom

Merima Isaković je, uprkos svojoj kratkoj karijeri na jugoslovenskom filmu, ostavila značajan trag. Uloge koje je ostvarila u filmovima kao što su ,,Jovana Lukina” Živka Nikolića i ,,Neka druga žena” Miomira Mikija Stamenkovića, predstavljaju upečatljive i snažne ženske likove. U okviru projekta A1 Kinoteka, restaurisan je film ,,Neka druga žena”. Sa Merimom smo razgovarali o njenom pogledu na film danas, domaću kinematografiju, kao i o njenim uspomenama na film ,,Neka druga žena”.

Kakvo je iskustvo za Vas bilo snimanje filma ,,Neka druga žena”? Šta biste izdvojili kao nešto što je ostalo do danas sa Vama? Da li se sećate kako je na samom početku rada došlo do toga da igrate u ovom filmu?

Predivno. Miki Stamenković je bio divan gospodin-umetnik, kako smo ga svi doživljavali, koji je negovao osećanje filmskog tima kao porodice. Ponudio mi je ulogu, zajedno sa Gagom Nikolićem. Obradovala sam se. Sećam se da me je tema narkomanije prvo zbunila, kao da eto nisam verovala da to kod nas, u našoj Jugi, postoji! Lepota Lele, njene čednosti, koja se eto obrela u nesreći i manipulaciji sveta droge, me je duboko potresla i zainteresovala. Želela sam da razumem. Da shvatim. Da nekako možda i pomognem. Kako, još uvek nisam znala.

Film je medij koji prkosi vremenu svojom formom. Kako posmatrate svoje iskustvo snimanja kroz sećanje? Kakav utisak ostavlja ovaj film kada ga pogledate danas?

Gluma nikada za mene nije bila umetnost tehničkih sposobnosti niti umeća pretvaranja. Istiniti doživljaj bio je kao da ronim u realnost drugih svetova. Privilegija istinom dotaknutih… Privilegija onih koji poštuju, vole život i vole ljude. Tako uvek vidim svaku svoju ulogu. I ovaj film. Tačno osetite ko glumu istinito i darovito doživljava, a ko je tehničar pretvornosti. Imala sam sreće da radim sa divnim kolegama. Da od njih puno učim…

Koliko je bitno da film u vreme globalne pandemije i odumiranja bioskopa, ipak živi? Koliko je u tom smislu bitna restauracija filmova? Koji je danas značaj snimljenih dela iz nekog drugog vremena?

Dobri filmovi su svevremeni. Zato je predivna ideja, koju svim srcem pozdravljam, da se film prebacuje u naprednije, nove tehnologije koje ce sačuvati kvalitet snimka i dati mogucnost novim generacijama da prime priče umetnošću ispričane. Da ih dotaknemo iz sveveremena. Kao u ovom filmu ,,Neka druga žena’’, tema narkomanije nije jenjala. Ne prestaje. Raste i rasplamsava se kao globalna nesreća. Corona izgleda kao dete u pelenama u poređenju sa narkomanijom koja, ne samo da se rasplamsava kao biznis zverinjaka, već duhovno ubija mladež ove naše isprepadane planete. Mladi su budućnost. Droga je najveći neprijatelj budućnosti ljudskog roda. Na žalost, ljudi i društva ne ulazu dovoljno u borbu protiv narkomanije. Kao da su oguglali ili čak, kao da neka društva to podržavaju kao dobru zaradu. Tužno. I opasno.

Film ,,Neka druga žena” je žanrovsko ostvarenje sa autorskim pečatom. U jugoslovenskoj kinematografiji je bila prisutna širina kinematografskog spektra, te su se snimali i autorski disdentski, ratni spektakli, kao i žanrovski filmovi. Ovaj film predstavlja i svedočenje o jednom vremenu. Da li ste Vi na ovo ostvarenje tada gledali kao na pre svega žanrovski film?

Nikada nisam ni na jedan film gledala kao na “žanrovski projekat”. Nekako sam, kao dete, svaki scenario doživljavala kao istinitu priču o ljudskim životima. To bi u meni pobudilo želju da upoznam, ispoštujem tu stvarnost, novu istinu, da spoznam, razumem, da podelim. Da podelim sa drugima. Sa našom divnom publikom.

Već dugo godina živite izvan ovih prostora, što Vam pruža distancu da sagledate domaću kinematografiju i kao sliku ovdašnjeg društva. Kako Vi posmatrate domaći film? Šta smatrate da su njegove najveće vrednosti?

Nikada nisam film, pa ni jugoslovenski, gledala kao “žanr domaćeg filma”. Film doživljavam kao platno originalnih slikara ispisano živim bojama, ljudima i muzikom. Govorom živih lica. Svaki film odiše dahom vremena. Duhom verovanja. Lični rukopis umetnika koji postoje pod nebom duhovnog, fizičkog i egzistencijalnog konteksta u kojem žive. Tako i današnji filmski projekat ima individualni potpis umetnika u svom vremenu.

Pitanje prisustva ženskih autora u filmu takođe je važna tema. Danas su u domaćoj kinematografiji žene kao autorke još uvek prisutne u oskudnim brojkama, iako se to delimično menja. Koliko je jugoslovenskoj kinematografiji nedostajalo ženskog autorstva?

Nikada mi nije palo na pamet da nema ženskog autorstva. Vi verovatno mislite specifično na žene kao režisere? Nekako mi to nije palo na pamet. Verovatno zato sto smatram da glumac/glumica nosi dušu filma i da su ženske uloge fundamentalno važne, kao i muške. Lično nikada nisam odigrala ulogu, ni tekstom ni scenom, baš onako kako je u scenariju napisana. Svaka scena je prošla prvo kroz potoke mojih pitanja, kao filtere kroz moja lična umetnička traganja koja sam otvorenim srcem delila sa kolegama sa kojima sam radila. Imala sam zaista sreću da sam uživala u radu, druženju, deljenju daha i duha našeg filma, sa divnim ekipama, kao sa predivnom porodicom. Nikada nisam doživela takav osećaj, kako vi upitaste, da je ženska uloga u umetnosti filma na bilo koji način podređena.

Jugoslovenska kinoteka je bila i ostala stub očuvanja jugoslovenskog, a kasnije srpskog filma. Koliko je važno postojanje institucija koje čuvaju film kao kulturno dobro određenog društva?

Izuzetno važno, kao očuvanja duhovnosti naroda u kojem je umetnost izrasla i treba da opstane i raste jos lepše i bolje. Da bi i narod opstao. Izrastao.

Koliko savremeni domaći autori i autorke mogu naučiti iz jugoslovenskog filmskog nasleđa? Po Vašem mišljenju, koje su ključne vrednosti ovog nasleđa koje obrazuju domaći film i dalje? Kakve razlike, a kakve sličnosti primećujete?

Veliko pitanje, te bi pravi odgovor bio moguć između korica velike knjige. Ukratrko, i ovde važi mudrost da čovek bez istorije nema budućnosti. Kvalitetna spoznaja kulturnog nasleđa iz kojeg smo izrasli, znači domovinskog a ne nacionalističkog, predstavlja duboki koren iz kojeg može snažna biljka da raste i daje divne plodove. Sve zavisi šta posadimo. To ćemo i žnjeti.

Film se promenio kao medij, ali kao forma odoleva zubu vremena. On u sebi čuva svedočanstva o društvu, njegovoj kulturi, ali i pristupu samom mediju. Šta biste Vi uputili kao savet mladim filmskim autorima i autorkama, glumcima i glumicama?

Želim svakom umetniku da ima smelosti da svoja pitanja istražuje, mudrosti da svoju ekipu dobro izabira i strasti da zajedno istražuju svetove mogućih odgovora koji vode ka spoznaji i mogućnosti da dosegnu lepotu očuvanja ljudskog duha.

Koje ostvarenje Centar Film-a je za Vas najznačajnije i zašto?

Da sam videla sva ostvarenja Centar Filma, mogla bih čestito da odgovorim na ovo pitanje. Na žalost nisam. Svako delo koje je ostalo u srcima publike dotaknutim istinom i lepotom kreativnog svaranja. Svako koje je budilo svest o ljudskom i shvatanje neljudskog, te da se može razlikovati i sprečiti. Svako koje je nadahnuto očuvanjem lepote, dobrote i osmeha. Svako nadarenom humorom bez vređanja, humorom kvalitetnog sarkazma, inteligetnog osvrta na paradoksalne stvarnosti. Svakom blagoslovu koje neguje ljubav, poštovanje, mir i spajanje ljudskih života u osećaj mogućeg zajedništva i kulturološkog bogatstva raznolikosti. Svako koje pogledom u srca prodire. A nema ih mnogo baš ovakvih. Svako od nas može, pa i treba sam da se upita i odgovori na ovo pitanje.