Sloboda Mićalović: Savremeno doba nameće stav da u svemu moraš biti najbolji

Novo kazahstansko filmsko ostvarenje, film "Suncokret" rediteljke Elije Gilman, u kojem glavnu žensku ulogu tumači naša renomirana glumica Sloboda Mićalović, biće premijerno prikazano u okviru programske celine FEST Fokus na jubilarnom 50. Međunarodnom filmskom festivalu FEST. Film "Suncokret" višestruko je nagrađivan na Kanskom filmskom festivalu, osvojiši nagrade za najbolju dramu, najbolji strani film, najbolju režiju i najboljeg glavnog glumca. Priča prati četrnaestogodišnjeg Amira, dečaka koji je usled porodičnih i problema u školi skliznuo u svet video igrica, doživljavajući ga kao jedini stvaran. Glavnu žensku ulogu, majku Dianu, za koju je dobila nagrade za najbolju glumicu na Međunarodnom filmskom festivalu Hollywood Gold Awards i u okviru Istanbul Film Awards-a, tumači Sloboda Mićalović sa kojom smo tim povodom i razgovarali.

Rediteljka filma izjavila je da je nakon opsežne potrage za odgovarajućom glumicom za ovu ulogu u Kazahstanu, ali i u Rusiji, konačno pronašla Vas, u Srbiji. Kako je ovaj proces izgledao iz Vaše perspektive? Šta Vas je privuklo da prihvatite ulogu i odlučite se da snimate film u Kazahstanu?

Rediteljka je imala priliku da pogleda film "Na mlečnom putu" Emira Kusturice i želela je da radimo zajedno. U to vreme sam snimala "Korene", pa je bilo teško snimiti probni materijal s obzirom na to da tada nisam znala ruski. Međutim, uspela sam i već posle prvog susreta sa Eljom poželela sam da radim film. Tema mi je relativno bliska, pošto je reč o glumici, borcu, koja se nažalost bori sa lošim izborima, ali mi je svakako bilo izazovno da probam da je odigram.

Jedan od većih izazova zasigurno je bio da ste za ovu ulogu morali da učite ruski jezik. Da li je taj proces bio integralni deo rada na liku? Da li se i na koji način razlikuje glumački rad na stranom i na maternjem jeziku?

Veliki je izazov igrati na stranom jeziku koliko god ga dobro poznavali, a ja nikad nisam govorila ruski jezik. Produkcija mi je uplatila školu jezika u Beogradu, i to se u početku svodilo na to da napamet učim rečenice, ali naravno, sa jasnim značenjem. Ipak, trebalo je to posle uklopiti sa igrom i sa partnerima. Nije bilo lako – u nekim trenucima sam se pitala šta radim ovde, ali koncept, a naročito znanje i strast rediteljke ohrabrivali su me i činili da čak i uživam u tom procesu.

Na ovom filmu radili ste pod rediteljskom palicom Elje Gilman. Šta Vam je novo u Vašem profesionalnom iskustvu doneo rad sa njom?

Svaki reditelj na glumca ostavi neki pečat, a duboko verujem da je i obrnuto. Rediteljkine indikacije su bile specifične zato što je od velikog značaja bilo da se Dianin nemir oseća tokom čitavog filma. Elja je znala da nas, glumce, drži u odvojenim prostorijama, kako se ne bi navikli jedni na druge, i kako bi u kadru imali tu neku svežinu. Dogovarala se sa svakim glumcem ponaosob, i onda kada bismo ušli u snimanje nismo znali kako će partner da odigra scenu, što je glumačkoj igri donelo nekakvu novu dimenziju.

Kakvi su Vaši utisci sa snimanja ovog filma? Kako ste se prilagodili kazahstanskoj produkciji i radu sa stranom ekipom?

Kada se snima film uvek je sve isto. Razlika je jedino u tome da li produkcija ima dovoljno finansija za film ili mora da sastavlja kraj sa krajem. Kazahstanski film nama nije mnogo poznat, ali oni dosta rade i veoma su dobri u tome. Bilo mi je zanimljivo da uhvatim njihov mentalitet i razumem njihovu kulturu, pa da iz toga igram, ali mislim da je upravo moja boja koja je njima daleka doprinela tome da film bude zanimljiviji. Iz toga se vidi da jezik nije prevelika prepreka, da su važniji energija, pogledi, kao i glumački sadržaj pojedinca. Kiril Kjaro je iz Estonije, Erkie Bulan iz Almatija, Elja Gilman iz Moskve, a u ekipi je bilo i Gruzina, tako da kada se sve to pomeša bude baš uzbudljivo.

U ovom filmu tumačite ženu koja je majka, glumica, i partnerka u braku. Čini se da ona u svim ovim ulogama prolazi kroz krizu: suočava se sa problemima roditeljstva, sa neostvarenim poslovnim ambicijama, i sa nestabilnostima u braku. Sa druge strane, ona i dalje uspeva da ostane izuzetno snažna. Spolja, ona je arogantna i stroga, ali se tokom filma otkriva i njena ranjiva, brižna i toplija strana. Koliko je za Vas bilo izazovno, a koliko interesantno da pred kamerom oživite lik Diane?

Bilo mi je veoma zanimljivo, ali moram priznati i bolno da radim na njenom liku. Diana je u braku sa čovekom sa kojim se ne slaže oko osnovnih pitanja. Dok ona pokušava da se prilagodi svetu, on mu se odupire i zbog toga dolazi do njihovog razmimoilaženja. Najbolniji deo je, naravno, priča o detetu. Diana se trudi da zaradi radeći ono za šta se školovala i šta jedino ume da radi, i dok pokušava da uspostavi nekakav kontakt sa sobom, njoj promiče da uvidi da joj je dete zalutalo, da je postalo zavisno od igrica i da gubi kontakt sa realnošću. Sa druge strane, njen muž, slab i depresivan, krivi nju za svaki promašaj. Tek u trenutku kada dete uradi strašnu stvar porodica se zbližava i tada kao da prvi put čuju jedni druge. Složićete se da je to vrlo prepoznatljiva tema, ali zato i veoma važna. Strašno je to šta nameće savremeno doba, a naročito nama ženama. Bolest savremenog doba nameće stav da u svemu moraš biti najbolja.

Ovaj film između ostalog kritikuje roditelje koji se ne bave svojom decom u pubertetu na odgovarajući način, koji ih zapostavljaju i time potpiruju njihovo buntovničko ponašanje, ali i depresiju. Sudeći po nagradama, film je izazvao izuzetno dobre reakcije i ostvario duboku povezanost sa publikom. Koliko Vi smatrate da je ova tema važna? Da li mislite da i srpska publika treba da se susretne sa ovim filmskim ostvarenjem?

Apsolutno! Tema ovog filma je univerzalna. Zbog nekog straha od osuđivanja okoline mi često ne tražimo pomoć, stručnu pomoć, već čekamo da prođe, a mislim da je film najmoćnije sredstvo kojim može da se dopre do pojedinca, da se motiviše da razmisli ko je, gde je i kuda želi da ide. Nekako se sve svaljuje na roditelje, kao da oni nisu živa bića, ljudi, koji ne znaju baš sve. Oni svom detetu žele sve najbolje i trude se, kidaju se kako bi sve postigli, a zapravo je problem u čitavom sistemu. Vi ne možete da kažnjavate decu, već morate pažljivo da birate reči koje ćete im uputiti, jer to na njih ostavlja snažne posledice. Ovaj film ne daje odgovor već ukazuje na problem, i zbog toga mislim da je veoma važan.

Šta za vas predstavlja kulturno nasleđe domaće kinematografije? Na koji način je ono uticalo na Vaš umetnički razvoj, ali i na Vaš odnos prema celokupnom filmskom stvaralaštvu?

To je nešto što će ostaviti trag za nama, kao dokaz da smo postojali, da smo se trudili, da smo mislili i osećali i stvarali neki lepši svet. Kada pogledam naše stare filmove, pomislim da smo u idejama i hrabrosti da progovorimo kroz film nazadovali. Mi moramo da se probudimo pre nego što prođe još hiljadu godina. Mislim da je Kinoteka naše blago i da tako moramo da se ophodimo prema njoj. Mnogo sam srećna zbog toga što su Centar Film i FEST prepoznali naš film i omogućili ljudima da ga gledaju. FEST je na neki način naš brend, naša licna karta. Veoma sam ponosna i zahvalna svima.

Koje ostvarenje Centar Film-a je za Vas najznačajnije i zašto?

Izbor je zaista veliki i jako je teško opredeliti se kada je u pitanju čitavo bogatstvo, ali ukoliko moram da biram, izabrala bih film "Kad budem mrtav i beo" u kom igra moj prvi filmski partner i veliki glumac Dragan Gaga Nikolić. Prva asocijasija na film mi je njegovo pevanje i pesma "Da li ću naći devojku mladu…". Mislim da tu lepotu kadrova, glume i svega što film može da donese još uvek nismo uspeli da dosegnemo.